Кутак на небу

Живео је брзо, волео јако и смејао се гласно! Звао се Марјан, Мате. Није био ни светитељ, ни грешник до краја, био је само човек. Млад човек, тек закорачио стазама живота, од којих су неке мирисале на бензин, неке на дим кафане, а неке на ноћи које не умеју да се заврше.

Волео је кафану. Али не због пића, него због људи. Због песме! Због оног трептаја душе када неко отпева „Пусти ме да живим свој живот“ баш кад ти заигра срце. Његов је биo онај сто у ћошку, где се увек први наздравља и последњи одлази. И где се, чим се он појави, зна да ће ноћ бити дуга.

Волео је другаре као браћу. Дао би последњи динар, последњу реч утехе, последњу шансу. А себи није дао ниједну. Није знао да се чува. Био је туђа душа. За све. Свима.

А онда је дошла. Она што не пита ни ко си, ни шта си, ни колико ти је година. Смрт. Нагло. Без опомене. Пресекла га је у месту. Није стигао ни да се осврне. Ни да каже „остављам вас“, ни да пољуби чела својој деци.

Иза њега је остала мајка што не престаје да кука: „О, сине мој, што не остаде бар још један Божји дан!“ Остали су отац с погнутом главом, као да му је срце искочило из груди. Сестра, којој је откинуо пола срца заувек. Жена која у очима носи тужни поглед удовице, иако јој је још свилена марама на коси. Остала су два анђела. Два мала дечака. Стоје поред зида и гледају у врата…чекају тату. Али он не долази. „Где је тата?“ шапуће млађи. А старији му каже: „На небу је. Има свој кутак тамо.“

Цео град га је испратио. Кафане ће те ноћи бити тихе. Пријатељи ће седели у тами и први пут, ниће знати шта да кажу. Знају само да се више неће родити такав. Да нико више неће смејати као он. Нико неће гледати друге, а себе заборављати. Нико неће волети свет тако неопрезно, тако пуном душом…као Мате!

Отишао је како је и живео — брзо, нагло, уз прасак тишине. Али није нестао. Он сад живи у свакој песми што се отпева, у сваком пријатељу што се сети, у свакој мајци што моли Бога за свог сина… да не оде прерано као он.

А деца ће расти. И причаће им: „Ваш тата је био човек који је волео живот. Али је био превише добар за овај свет.“

И у тренутку тишине, кад све заспе а месец сија, она два дечака ће знати — тата их гледа….из свог кутка на небу…

Мими Хански тужног дана 22.04.25