МАНАСТИР ПРОХОР ПЧИЊСКИ

Манастир Свети Прохор Пчињски се налази на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у атару села Старац, 30 km јужно од Врања. Према предању, подигао га је у 11. веку византијски цар Роман Диоген у знак захвалности Светом Прохору Пчињском „Мироточивом“, који му је прорекао да ће постати цар. Манастир ради као културно-просветни центар овог краја и у њему ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.

Манастирска ограда од тесаног камена покривена је каменим плочама и ћерамидом. Са северне, западне и јужне стране су импозантне зграде конака. Главна, Врањска, капија са запада води право ка улазу у цркву, док је она на југу испод конака окренута Куманову, по чему је добила име. Источно, цркву од зграде Митрополије одвајају делимично откривени темељи, по својој прилице цркве св. Јована, дела средњовековне манастирске целине, којој припада средишњи део порте око гроба Св. Прохора Пчињског.
Древно светилиште саграђено је на старом култном месту званом „Испосница“, где је живео преподобни Прохор Пчињски. У ту пећину на стени се могло због отвора, ући само пузећи. И поред недостатака поузданих материјалних доказа има разлога за тврдњу да је садашњи гроб Св. Прохора део првобитног храма. Од најстарије светиње до данас је очувана капела где почивају мошти Св. Прохора. У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона просторија.

У манастирском комплексу доминирају два конака, од којих „врањски конак“, монументалних размера, представља једну од најлепших грађевина овог типа у Србији. Грађен је између 1854. и 1862. године, заслугом Хаџи-Михаила Погачаревића, трговца из Врања. У том старијем конаку било је 70 пространих соба, а у новијем су 22 модерно уређене собе, са једном великом пространом салом.

Према речима Стефана Првовенчаног, Немања је у ратовима са Византијом између 1180–1190. године освојио област Врања. Припајањем новоосвојених територија Србији отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео Св. Сава 1220. године. Манастир је остао у саставу српске државе све до њеног дефинитивног пада.
Краљ Милутин је, уз своје 40 манастир-задужбине, обновио и ову, и из карловачког родослова знамо да САГРАДИ И МАНАСТИР ПШИНСКОМУ ПРОХОРУ, што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве, са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући његову непосредну бригу о обнови храма, архиепископ Сава III (1309-1316). Једна од најопсежнијих обнова заслуга је краља Милутина, који је ангажовао 1316. или 1317. године солунске сликаре Михаила и Евтихија да осликају нови храм.

Најстарије зидне слике налазе се на спољним површинама гробнице Св. Прохора Пчињског. Не видимо их, али са сигурношћу можемо тврдити да постоје. За разлику од осталих зидних површина, три слоја фреско малтера констатована су једино са спољне стране северног зида капеле, или јужног зида цркве, као најстаријег дела светилишта. Други пут црква је живописана после обнове из времена архиепископа Саве III (1309-1316). Један од најзначајнијих сликара византијског света ангажован на двору краља Милутина, Михаило Астрапа, живописао је цркву Св. Прохора 1316. или 1317. године. Свој рад он је обележио потписом на округлом штиту Св. Димитрија (Х МИ ХА НЛ), заштнитика града из кога је уметник дошао. Доста фресака је непрепознатљиво из тог доба, али разликују се Архијереји из поклоњења Христу Агнецу, Св. Данило Столпник и Св. Архиђакон Стефан, Св. Кирило Александријски и Св. Климент Охридски, св. Никола и Св. Силвестер… Због скоро потпуног уништења осталих фресака, 1488/9. године исликане су нове, на месту старих, руком младог, али искусног фрескописца, који је поштовао старе, те је направио прво скице старих и на њих доцртао нове фреске, које и дан данас тамо, уз све остале, и стоје. Много фрескописаца је доцртало нове фреске, које се веома лако дају препознати, а чине ову цркву једну од највећег уметничког подухвата из свих доба фрескосликарства.
Једна од можда најпрепознатљивијих и значајнијих је икона Св. Прохора Пчињског (118 cm х 85 cm) са сценама из његовог житија, настала 1871. године, коју је израдио самоуки иконописац Захарије Десперски Самоковац.
За време игумана Вартоломеја (1934) почело се са обновом иконостаса манастирског храма. Посебно је успела икона Пресвете Богородице, израђена у модерном колориту.

Манастир Прохор Пчињски као целина представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.